Др. Иво Јовићевић
Књазу Мирку
Ти издахну, књаже, са тугом у души,
Јер остави Српство на крст разапето,
Јер остави мору да ти народ гуши,
А Русију силну у расуло клето! ….
Ти издахну, књаже, не виђевши оца,
Нити добре мајке, нити иког свога,
Али душа твоја пред престолом творца,
Утјехе ће наћи порад срца твога.
Ти ћеш тамо виђет српске великане,
Цареве, краљеве, владике, војводе,
Велможе, племиће и старе жупане,
Носиоце српске славе и слободе.
Они ће те, књаже, дивно дочекати,
Питаће те како сада Српство стоји,
А ти ћеш им тужну истину казати,
Да најцрње дане оно данас броји.
Великаши српски пролиће тад сузе
Кад им буде прич’о за наше невоље,
Да им душман страшни дичне земље узе,
Да варварска сабља српску нејач коље.
Ал‘
најтеже њима знаш ли што ће бити?
Кад им кажеш за зло и раздор домаћи,
Све ће друго моћи лакше опростити.
Ох, али од тога неће мира наћи.
Тада ће се српске велможе дигнути,
Отићи код једног највећег међ’ њима,
Са суморним лицем пред њиме станути,
А ти ћеш поново причат јаде свима.
Кад чује највећи међу великима,
Твој бесмртни Ђедо о распрама новим,
С’
дубоким уздахом у болним грудима,
Громко ће узвикнут’ ријечима овим:
„ Бог се драги на Србе разљути
за њихова смртна сагрешења! ….”
Неје 9. марта 1918 Др. Иво Јовићевић
"Глас Црногорца" 08-IV-1918
